by Zašto Bog dopušta zlo?? - dr A. E. Wilder Smith
Sadržaj
Predgovor.................................................................1
PRIGOVORI JEDNOG PROFESORA...............................2
KATEDRALA U KELNU I POREKLO ZLA..........................7
ZASTO TO BOG DOPUSTA?........................................11
PORESKA OBAVEZA I DOBROVOLJNO DAVANJE..........15
LJUBAV KAKVOM JE ZAMISLJA BOG............................17
KADA STARI SVET PRODE...........................................24
Nekoliko reci o piscu..................................................26
Predgovor
Mnogi smatraju da je covekov problem patnje i bola jedan od najvecih
dokaza postojanja Boga. Nije li ovaj problem veci nego ikad ranije, ili
nam se takvim barem cini biti? Danas, se užasno stanje sveta, putem
televizije, svako vece "donosi" pred oci miliona ljudi. Današnji svet se
suocava sa pretnjom modernog rata, sa oružjem koje može uništiti
celokupnu baštinu prošlih civilizacija, razoriti sadašnju delikatnu
ekološku ravnotežu biosfere i putem radijacije uništiti sav genetski
potencijal buducnosti. Zbog ovih i mnogih drugih razloga, pitanje zla u
svetu je postalo jedno od najaktuelnijih.
Dok hrišcani citiraju Psalme o nebesima koja pokazuju slavu Božju, o
zemlji koja je delo Njegovih prstiju i coveku kao kruni Njegovog
stvaranja. Dotle se savremeni covek muci sam sa sobom i svaða sa
Bogom zbog ovog i ovakvog sveta, koji za Njega, ne može skoro ništa
reci u prilog slavi Božjoj. Današnji covek, zapravo, poziva Boga na
odgovornost; traži od Boga, ako ga uopšte ima, da opravda sebe zbog
stanja u kome se nalazi Njegov svet. Oni koji su otvoreniji razmišljaju:
"Ako postoji Bog i ako je dobar, On bi sigurno ucinio svoja stvorenja
savršeno srecnima; a ako je taj Bog svemoguc, On može onda uraditi
sve što hoce. Ali, Njegova stvorenja nisu sretna. Dakle, Bogu
nedostaje dobrota ili moc, ili i jedno i drugo, ili ga, na kraju, uopšte
nema."
Autor ove knjige razmišlja upravo o ovim pitanjima. Pristupa im sa
namerom, ne da bi zadovoljio neke strucno teološke principe, vec da
prosecnom coveku pred kojim stoje ovakva pitanja, pokaže kako i
pored toliko zla ipak ima nekoliko dobrih razloga za verovanje da iza
ovog i ovakvog sveta postoji dobar i svemocan Bog.
PRIGOVORI JEDNOG PROFESORA
"Cudim se", rece profesor svom kolegi, "kako razuman covek može
verovati u dobrog, sveznajuceg i svemocnog Boga i još ga smatrati
osobnim?" Tako mnogi ljudi reaguju, na veru iskrenog hrišcanina. I
dalje bi verovatno nastavili:
"Još bi nekako mogao razumeti njihovo oduševljenje Bogom dok
gledam prelep izlazak sunca u brdima, cvece dok cveta ili razdragane
mladice i devojke. Ali, postoji i druga strana medalje, stvarno su veoma
ograniceni. Šta reci o macki koja ulovi miša, igra se sa njim, muci ga i
na kraju pojede? Šta reci o mladoj majci koja umire od raka, cije telo
ima miris raspadanja pre smrti?
Šta reci o smrtnoj borbi oca koji ostavlja nezbrinutu decu? Zar je i to
mudrost i dobrota njihovog Boga koji 'sve vidi i sve zna?' Šta reci o
starahotama rata, pogotovo modernog? Milioni ljudi muceni u
koncentracionim logorima, otrovani u gasnim komorama, a mnogi od
njih su bili Jevreji, Božji izabrani narod. Takve zlocine bi zabranili cak i
bezbožni ljudi, da su mogli; a njihov svemoguci Bog je to godinama
dozvoljavao. Reci mi šta misliš?"
Nastavio je profesor dalje: "O stalnim mucnim situacijama koje vrebaju
svuda u prirodi? Evo, na primer, prenošenje malarije. Zar to nije
izmišljeno samo zato da se muci životinja koja hrani parazita? Iz svega
ovoga se može zakljuciti da je Bog Stvoritelj, ako uopšte postoji,
istovremeno i dobar i loš, a to je besmisleno. U takve gluposti ne mogu
verovati! Kad bi Bog bio svemoguc, i dobar, ne bi dozvolio toliko
dobrote i lepote, a istovremeno toliko proracunatog zla na zemlji. To
podriva temelje vere.
Još manje je verovatna stara bajka o Sotoni, i o tome da je on,
navodno, izvor svakog zla. Svemocni Bog bi sklonio Sotonu na samom
pocetku. Ako ga ne možemo spreciti, onda je i ðavo nekakav bog.
Tako dolazimo do jednostavnog zakljucka da bogovi u nebu ratuju
meðusobno. Ove ideje su odavno prevaziðene, zbog stalnog
napredovanja ljudske misli."
"Pre sam cesto govorio", nastavio je posebno isticuci, "da sam
agnostik i ne znam ništa o natprirodnim pojavama. Pošto sam sada
stariji, uverio sam se da sam ustvari ateista. Ja uopšte ne verujem u
Boga, bio on dobar ili loš. Verovanje u Boga donosi samo nove
teškoce a ne rešava stare. Od danas se ne želim time uopšte
opterecivati. Osim toga, ne mogu razumeti kako inteligentan i pošten
covek može misliti drugacije od mene."
Zar ne postavljaju danas sasvim ista pitanja mnogi ludi koji razmišljaju
o problemu zla? Zašto je tako ako je Bog svemoguc? Ako je zaista
Bog, Zašto ne zaustavi ratove, Zašto ne spreci laž, nepravdu, bedu i
bolest u svetu? Pre nekoliko godina rekao mi je jedan student:
"Verovao bi u vašeg boga kada bi stvorio neki bolji svet". Ako On voli
ljude kao što Biblija kaže, zašto ne skloni svu ovu bedu, zašto ne
uspostavi ravnotežu? Da je svemoguc, sve bi u trenutku promenio. Ako
nije svemoguc, onda nešto nije u redu, onda nije Bog. Zašto bi smo se
mi brinuli o Njemu, ako se On ne brine za nas.
Baš zato što Bog dopušta da pored dobra postoji i zlo, mnogi postaju
ateisti, kao moj prijatelj, gore spomenuti profesor.
Ovakva pitanja nisu nova. To isto su se pitali Adam i Eva, kada im je,
nakon pada u greh, poceo iz zemlje rasti korov. Zašto to Bog dopušta?
Zar nas više ne voli? Jov je imao isto pitanje kada su ga snašle sve
one nesrece.
On je Bog. Da je hteo mogao je spreciti. Sigurno. On je svemoguc −
zato što je Bog. Da li nas On još uvek želi? Hoce li se još brinuti za one
poput Jova? Ako ne, zašto bi se Jov brinuo za Njega i služio Mu?
Možda je bilo još mnogo znakova, u životu Adama i Jova, koji su
ukazivali na to da se Bog za njih brine, iako im je iz zemlje raslo trnje i
korov, iako su imali katastrofalan porodicni život. Više nije bilo ni jedne
jasne slike; samo dokazi za i protiv Božje ljubavi.
Tako se davno pojavilo pitanje koje se i danas postavlja: "Zašto
verovati u dobrog Boga i pouzdati se u Njega iako je pun
protivrecnosti?" Jedan fizicar postavio mi je to pitanje ovako:
"Zašto je Bogu toliko stalo do naše vere u Njega, da je cini najvažnijim
uslovom za ulazak u Njegovo kraljevstvo? Vera nije ništa drugo nego
posledica uveravanja samog sebe da se nešto prihvati kao istina, iako
je to vec dokazano kao neistina. Izgleda, dakle, da Bog veoma ceni to
što se kosi sa ljudskom pamecu i razumom. On, naime, ogranicava
jednu od naših najvecih sposobnosti: mogucnost izvoðenja dokaza i
postupanja prema njima. Vera se pouzdaje u nešto nevidljivo, dokazuje
to što se ne može dokazati."
Drugacije formulisano, pitanje ovog fizicara bi glasilo: "Zašto Bog traži
kao uslov za milost covekovu veru, iako je puno dokaza o Njegovom
nepostojanju?"
Vratimo se našoj prvoj misli koja glasi: Kada jedno te isto bice
dozvoljava i planira dobro i zlo, isto tako i lepo i ružno, onda je ozbiljno
razmišljanje o tom bicu nemoguce sposobnostima koje su nam date.
Pre nego što nastavimo, evo šta Biblija odgovara na to. Prvo poglavlje
poslanice Rimljanima kaže potpuno jasno i beskompromisno da u
Božjem stvorenju nema nikakvih suprotnosti. Ono nam pruža
jedinstvenu predstavu o Bogu. On je velicanstven, svemoguci Bog
Stvoritelj i ceo svemir govori samo o Njegovoj slavi:
"Jer što se može doznati za Boga, poznato je njima, jer im je Bog
dao da to poznaju. Posle stvorenja sveta, nevidljiva savršenstva
Božja, vecna moc njegova i božanstvo njegovo, vide se zaista u
delima njegovim. Oni se zato ne mogu opravdati." (Rimljanima
1,19−20)
Prema tome, Biblija uci da covek koji posmatra svemir nema
opravdanja, ako odbacuje istovremeno da iza toga primeti divnu moc
vecnog Božanstva. Jer dok posmatra vidljivo on ne zakljucuje ništa o
nevidljivom. Biblija ide još korak dalje kad u istom poglavlju
(Rimljanima 1,21) uci da covek koji vidi Boga u Njegovim tako slavnim
delima, a ne zahvali Mu i ne slavi Ga, i ne oseca se nadvladan cudima
koja govore o mudrosti Stvoritelja. Onda, takav covek okrece svoje
misli prema ništavilu i njegovo nerazumno srce biva potamnelo. To
znaci da, ako se neki covek posmatrajuci svemir, ne ispuni
zahvalnošcu prema Bogu i ne postane Mu veran, postace nesposoban
svojim razumom otkriti bilo šta u svetu, tj. poludece.
Osim togapotamnece njegovo srce, tj. otupece njegov moral. Ako neko ne
postane veran Bogu, može se smatrati da je zloupotrebio svoju
sposobnost razmišljanja; a svaka zloupotreba umanjuje tu sposobnost.
Moglo bi se zakljuciti da Sveto pismo ne pokazuje mnogo simpatije za
ljude koje vlastiti razum sprecava da veruju u Boga, kao što je gore
spomenuto. Prema Bibliji, pogled na svemir bi trebao biti dovoljan
svakom prosecno inteligentnom coveku da se uveri u Božje postojanje
i uzveruje.
Ostaje pitanje zašto Biblija zastupa to gledište, iako je ocigledno da
pametni ljudi u svetu ne postaju vernici pogledom na nebo, nego imaju
najrazlicitijih teškoca i odvracanja od Boga.
Istraživanje vidljivog (Rimljanima1,19): "... što se može doznati za
Boga" nije im otkrilo nevidljivo, nego ih je navelo da više uopšte ne
veruju u nevidljivo, i zato odustaju od poštovanja nekog bica u
nevidljivom. Razloge za neverovanje nalaze u vidljivom svetu, koji
pokazuje mnoge suprotnosti i greške, oni nevidljivo prosuðuju po
vidljivom, tako da je onda smešno i nepotrebno dalje ozbiljno
razmišljanje. U mnogim sredinama, zato, biti hrišcanin, znaci biti covek
manje vredan. Pretpostavlja se da je hrišcanin nesposoban shvatiti
suprotnosti i greške koje sadrži njegova, prilicno naivna vera.
Sadržaj
Predgovor.................................................................1
PRIGOVORI JEDNOG PROFESORA...............................2
KATEDRALA U KELNU I POREKLO ZLA..........................7
ZASTO TO BOG DOPUSTA?........................................11
PORESKA OBAVEZA I DOBROVOLJNO DAVANJE..........15
LJUBAV KAKVOM JE ZAMISLJA BOG............................17
KADA STARI SVET PRODE...........................................24
Nekoliko reci o piscu..................................................26
Predgovor
Mnogi smatraju da je covekov problem patnje i bola jedan od najvecih
dokaza postojanja Boga. Nije li ovaj problem veci nego ikad ranije, ili
nam se takvim barem cini biti? Danas, se užasno stanje sveta, putem
televizije, svako vece "donosi" pred oci miliona ljudi. Današnji svet se
suocava sa pretnjom modernog rata, sa oružjem koje može uništiti
celokupnu baštinu prošlih civilizacija, razoriti sadašnju delikatnu
ekološku ravnotežu biosfere i putem radijacije uništiti sav genetski
potencijal buducnosti. Zbog ovih i mnogih drugih razloga, pitanje zla u
svetu je postalo jedno od najaktuelnijih.
Dok hrišcani citiraju Psalme o nebesima koja pokazuju slavu Božju, o
zemlji koja je delo Njegovih prstiju i coveku kao kruni Njegovog
stvaranja. Dotle se savremeni covek muci sam sa sobom i svaða sa
Bogom zbog ovog i ovakvog sveta, koji za Njega, ne može skoro ništa
reci u prilog slavi Božjoj. Današnji covek, zapravo, poziva Boga na
odgovornost; traži od Boga, ako ga uopšte ima, da opravda sebe zbog
stanja u kome se nalazi Njegov svet. Oni koji su otvoreniji razmišljaju:
"Ako postoji Bog i ako je dobar, On bi sigurno ucinio svoja stvorenja
savršeno srecnima; a ako je taj Bog svemoguc, On može onda uraditi
sve što hoce. Ali, Njegova stvorenja nisu sretna. Dakle, Bogu
nedostaje dobrota ili moc, ili i jedno i drugo, ili ga, na kraju, uopšte
nema."
Autor ove knjige razmišlja upravo o ovim pitanjima. Pristupa im sa
namerom, ne da bi zadovoljio neke strucno teološke principe, vec da
prosecnom coveku pred kojim stoje ovakva pitanja, pokaže kako i
pored toliko zla ipak ima nekoliko dobrih razloga za verovanje da iza
ovog i ovakvog sveta postoji dobar i svemocan Bog.
PRIGOVORI JEDNOG PROFESORA
"Cudim se", rece profesor svom kolegi, "kako razuman covek može
verovati u dobrog, sveznajuceg i svemocnog Boga i još ga smatrati
osobnim?" Tako mnogi ljudi reaguju, na veru iskrenog hrišcanina. I
dalje bi verovatno nastavili:
"Još bi nekako mogao razumeti njihovo oduševljenje Bogom dok
gledam prelep izlazak sunca u brdima, cvece dok cveta ili razdragane
mladice i devojke. Ali, postoji i druga strana medalje, stvarno su veoma
ograniceni. Šta reci o macki koja ulovi miša, igra se sa njim, muci ga i
na kraju pojede? Šta reci o mladoj majci koja umire od raka, cije telo
ima miris raspadanja pre smrti?
Šta reci o smrtnoj borbi oca koji ostavlja nezbrinutu decu? Zar je i to
mudrost i dobrota njihovog Boga koji 'sve vidi i sve zna?' Šta reci o
starahotama rata, pogotovo modernog? Milioni ljudi muceni u
koncentracionim logorima, otrovani u gasnim komorama, a mnogi od
njih su bili Jevreji, Božji izabrani narod. Takve zlocine bi zabranili cak i
bezbožni ljudi, da su mogli; a njihov svemoguci Bog je to godinama
dozvoljavao. Reci mi šta misliš?"
Nastavio je profesor dalje: "O stalnim mucnim situacijama koje vrebaju
svuda u prirodi? Evo, na primer, prenošenje malarije. Zar to nije
izmišljeno samo zato da se muci životinja koja hrani parazita? Iz svega
ovoga se može zakljuciti da je Bog Stvoritelj, ako uopšte postoji,
istovremeno i dobar i loš, a to je besmisleno. U takve gluposti ne mogu
verovati! Kad bi Bog bio svemoguc, i dobar, ne bi dozvolio toliko
dobrote i lepote, a istovremeno toliko proracunatog zla na zemlji. To
podriva temelje vere.
Još manje je verovatna stara bajka o Sotoni, i o tome da je on,
navodno, izvor svakog zla. Svemocni Bog bi sklonio Sotonu na samom
pocetku. Ako ga ne možemo spreciti, onda je i ðavo nekakav bog.
Tako dolazimo do jednostavnog zakljucka da bogovi u nebu ratuju
meðusobno. Ove ideje su odavno prevaziðene, zbog stalnog
napredovanja ljudske misli."
"Pre sam cesto govorio", nastavio je posebno isticuci, "da sam
agnostik i ne znam ništa o natprirodnim pojavama. Pošto sam sada
stariji, uverio sam se da sam ustvari ateista. Ja uopšte ne verujem u
Boga, bio on dobar ili loš. Verovanje u Boga donosi samo nove
teškoce a ne rešava stare. Od danas se ne želim time uopšte
opterecivati. Osim toga, ne mogu razumeti kako inteligentan i pošten
covek može misliti drugacije od mene."
Zar ne postavljaju danas sasvim ista pitanja mnogi ludi koji razmišljaju
o problemu zla? Zašto je tako ako je Bog svemoguc? Ako je zaista
Bog, Zašto ne zaustavi ratove, Zašto ne spreci laž, nepravdu, bedu i
bolest u svetu? Pre nekoliko godina rekao mi je jedan student:
"Verovao bi u vašeg boga kada bi stvorio neki bolji svet". Ako On voli
ljude kao što Biblija kaže, zašto ne skloni svu ovu bedu, zašto ne
uspostavi ravnotežu? Da je svemoguc, sve bi u trenutku promenio. Ako
nije svemoguc, onda nešto nije u redu, onda nije Bog. Zašto bi smo se
mi brinuli o Njemu, ako se On ne brine za nas.
Baš zato što Bog dopušta da pored dobra postoji i zlo, mnogi postaju
ateisti, kao moj prijatelj, gore spomenuti profesor.
Ovakva pitanja nisu nova. To isto su se pitali Adam i Eva, kada im je,
nakon pada u greh, poceo iz zemlje rasti korov. Zašto to Bog dopušta?
Zar nas više ne voli? Jov je imao isto pitanje kada su ga snašle sve
one nesrece.
On je Bog. Da je hteo mogao je spreciti. Sigurno. On je svemoguc −
zato što je Bog. Da li nas On još uvek želi? Hoce li se još brinuti za one
poput Jova? Ako ne, zašto bi se Jov brinuo za Njega i služio Mu?
Možda je bilo još mnogo znakova, u životu Adama i Jova, koji su
ukazivali na to da se Bog za njih brine, iako im je iz zemlje raslo trnje i
korov, iako su imali katastrofalan porodicni život. Više nije bilo ni jedne
jasne slike; samo dokazi za i protiv Božje ljubavi.
Tako se davno pojavilo pitanje koje se i danas postavlja: "Zašto
verovati u dobrog Boga i pouzdati se u Njega iako je pun
protivrecnosti?" Jedan fizicar postavio mi je to pitanje ovako:
"Zašto je Bogu toliko stalo do naše vere u Njega, da je cini najvažnijim
uslovom za ulazak u Njegovo kraljevstvo? Vera nije ništa drugo nego
posledica uveravanja samog sebe da se nešto prihvati kao istina, iako
je to vec dokazano kao neistina. Izgleda, dakle, da Bog veoma ceni to
što se kosi sa ljudskom pamecu i razumom. On, naime, ogranicava
jednu od naših najvecih sposobnosti: mogucnost izvoðenja dokaza i
postupanja prema njima. Vera se pouzdaje u nešto nevidljivo, dokazuje
to što se ne može dokazati."
Drugacije formulisano, pitanje ovog fizicara bi glasilo: "Zašto Bog traži
kao uslov za milost covekovu veru, iako je puno dokaza o Njegovom
nepostojanju?"
Vratimo se našoj prvoj misli koja glasi: Kada jedno te isto bice
dozvoljava i planira dobro i zlo, isto tako i lepo i ružno, onda je ozbiljno
razmišljanje o tom bicu nemoguce sposobnostima koje su nam date.
Pre nego što nastavimo, evo šta Biblija odgovara na to. Prvo poglavlje
poslanice Rimljanima kaže potpuno jasno i beskompromisno da u
Božjem stvorenju nema nikakvih suprotnosti. Ono nam pruža
jedinstvenu predstavu o Bogu. On je velicanstven, svemoguci Bog
Stvoritelj i ceo svemir govori samo o Njegovoj slavi:
"Jer što se može doznati za Boga, poznato je njima, jer im je Bog
dao da to poznaju. Posle stvorenja sveta, nevidljiva savršenstva
Božja, vecna moc njegova i božanstvo njegovo, vide se zaista u
delima njegovim. Oni se zato ne mogu opravdati." (Rimljanima
1,19−20)
Prema tome, Biblija uci da covek koji posmatra svemir nema
opravdanja, ako odbacuje istovremeno da iza toga primeti divnu moc
vecnog Božanstva. Jer dok posmatra vidljivo on ne zakljucuje ništa o
nevidljivom. Biblija ide još korak dalje kad u istom poglavlju
(Rimljanima 1,21) uci da covek koji vidi Boga u Njegovim tako slavnim
delima, a ne zahvali Mu i ne slavi Ga, i ne oseca se nadvladan cudima
koja govore o mudrosti Stvoritelja. Onda, takav covek okrece svoje
misli prema ništavilu i njegovo nerazumno srce biva potamnelo. To
znaci da, ako se neki covek posmatrajuci svemir, ne ispuni
zahvalnošcu prema Bogu i ne postane Mu veran, postace nesposoban
svojim razumom otkriti bilo šta u svetu, tj. poludece.
Osim togapotamnece njegovo srce, tj. otupece njegov moral. Ako neko ne
postane veran Bogu, može se smatrati da je zloupotrebio svoju
sposobnost razmišljanja; a svaka zloupotreba umanjuje tu sposobnost.
Moglo bi se zakljuciti da Sveto pismo ne pokazuje mnogo simpatije za
ljude koje vlastiti razum sprecava da veruju u Boga, kao što je gore
spomenuto. Prema Bibliji, pogled na svemir bi trebao biti dovoljan
svakom prosecno inteligentnom coveku da se uveri u Božje postojanje
i uzveruje.
Ostaje pitanje zašto Biblija zastupa to gledište, iako je ocigledno da
pametni ljudi u svetu ne postaju vernici pogledom na nebo, nego imaju
najrazlicitijih teškoca i odvracanja od Boga.
Istraživanje vidljivog (Rimljanima1,19): "... što se može doznati za
Boga" nije im otkrilo nevidljivo, nego ih je navelo da više uopšte ne
veruju u nevidljivo, i zato odustaju od poštovanja nekog bica u
nevidljivom. Razloge za neverovanje nalaze u vidljivom svetu, koji
pokazuje mnoge suprotnosti i greške, oni nevidljivo prosuðuju po
vidljivom, tako da je onda smešno i nepotrebno dalje ozbiljno
razmišljanje. U mnogim sredinama, zato, biti hrišcanin, znaci biti covek
manje vredan. Pretpostavlja se da je hrišcanin nesposoban shvatiti
suprotnosti i greške koje sadrži njegova, prilicno naivna vera.
![[Vrh]](https://2img.net/s/t/15/22/29/i_up_arrow.png){kind=icon}
» Smajlic za forumasa iznad
» Kaladont u dve reci
» Asocijacije
» Kaladont
» Brojimo od 1-1 000 000
» Zadnji na topicu
» Cime bi ste udarili forumasa iznad ?
» Pogodi sta radi sad osoba ispod tebe?
» Obavijesti administratora članovima
» Abeceda geografije
» Čitate li modne časopise?
» Ko vam je trenutno u mislima ?
» Ne volim...
» Posne sarme