Džungla forum - zajebancija do daske

Divljina, ludilo, žurke, alkohol, zabava...

       Dobrodošli na Džungla forum!!! Uživajte u Looooooooooodoj zabavi!!.. :)                                   

    ZAŠTO BOG DOPUŠTA ZLO?

    Share
    avatar
    bodomiere
    Admin
    Admin

    Broj postova : 654
    Join date : 12.11.2010
    Age : 27
    Lokacija : Kaštel Sućurac

    ZAŠTO BOG DOPUŠTA ZLO?

    Postaj by bodomiere on ned stu 21, 2010 6:34 pm

    Zašto Bog dopušta zlo?? - dr A. E. Wilder Smith


    Sadržaj

    Predgovor.................................................................1
    PRIGOVORI JEDNOG PROFESORA...............................2
    KATEDRALA U KELNU I POREKLO ZLA..........................7
    ZASTO TO BOG DOPUSTA?........................................11
    PORESKA OBAVEZA I DOBROVOLJNO DAVANJE..........15
    LJUBAV KAKVOM JE ZAMISLJA BOG............................17
    KADA STARI SVET PRODE...........................................24
    Nekoliko reci o piscu..................................................26


    Predgovor

    Mnogi smatraju da je covekov problem patnje i bola jedan od najvecih
    dokaza postojanja Boga. Nije li ovaj problem veci nego ikad ranije, ili
    nam se takvim barem cini biti? Danas, se užasno stanje sveta, putem
    televizije, svako vece "donosi" pred oci miliona ljudi. Današnji svet se
    suocava sa pretnjom modernog rata, sa oružjem koje može uništiti
    celokupnu baštinu prošlih civilizacija, razoriti sadašnju delikatnu
    ekološku ravnotežu biosfere i putem radijacije uništiti sav genetski
    potencijal buducnosti. Zbog ovih i mnogih drugih razloga, pitanje zla u
    svetu je postalo jedno od najaktuelnijih.

    Dok hrišcani citiraju Psalme o nebesima koja pokazuju slavu Božju, o
    zemlji koja je delo Njegovih prstiju i coveku kao kruni Njegovog
    stvaranja. Dotle se savremeni covek muci sam sa sobom i svaða sa
    Bogom zbog ovog i ovakvog sveta, koji za Njega, ne može skoro ništa
    reci u prilog slavi Božjoj. Današnji covek, zapravo, poziva Boga na
    odgovornost; traži od Boga, ako ga uopšte ima, da opravda sebe zbog
    stanja u kome se nalazi Njegov svet. Oni koji su otvoreniji razmišljaju:
    "Ako postoji Bog i ako je dobar, On bi sigurno ucinio svoja stvorenja
    savršeno srecnima; a ako je taj Bog svemoguc, On može onda uraditi
    sve što hoce. Ali, Njegova stvorenja nisu sretna. Dakle, Bogu
    nedostaje dobrota ili moc, ili i jedno i drugo, ili ga, na kraju, uopšte
    nema."

    Autor ove knjige razmišlja upravo o ovim pitanjima. Pristupa im sa
    namerom, ne da bi zadovoljio neke strucno teološke principe, vec da
    prosecnom coveku pred kojim stoje ovakva pitanja, pokaže kako i
    pored toliko zla ipak ima nekoliko dobrih razloga za verovanje da iza
    ovog i ovakvog sveta postoji dobar i svemocan Bog.



    PRIGOVORI JEDNOG PROFESORA

    "Cudim se", rece profesor svom kolegi, "kako razuman covek može
    verovati u dobrog, sveznajuceg i svemocnog Boga i još ga smatrati
    osobnim?" Tako mnogi ljudi reaguju, na veru iskrenog hrišcanina. I
    dalje bi verovatno nastavili:
    "Još bi nekako mogao razumeti njihovo oduševljenje Bogom dok
    gledam prelep izlazak sunca u brdima, cvece dok cveta ili razdragane
    mladice i devojke. Ali, postoji i druga strana medalje, stvarno su veoma
    ograniceni. Šta reci o macki koja ulovi miša, igra se sa njim, muci ga i
    na kraju pojede? Šta reci o mladoj majci koja umire od raka, cije telo
    ima miris raspadanja pre smrti?

    Šta reci o smrtnoj borbi oca koji ostavlja nezbrinutu decu? Zar je i to
    mudrost i dobrota njihovog Boga koji 'sve vidi i sve zna?' Šta reci o
    starahotama rata, pogotovo modernog? Milioni ljudi muceni u
    koncentracionim logorima, otrovani u gasnim komorama, a mnogi od
    njih su bili Jevreji, Božji izabrani narod. Takve zlocine bi zabranili cak i
    bezbožni ljudi, da su mogli; a njihov svemoguci Bog je to godinama
    dozvoljavao. Reci mi šta misliš?"

    Nastavio je profesor dalje: "O stalnim mucnim situacijama koje vrebaju
    svuda u prirodi? Evo, na primer, prenošenje malarije. Zar to nije
    izmišljeno samo zato da se muci životinja koja hrani parazita? Iz svega
    ovoga se može zakljuciti da je Bog Stvoritelj, ako uopšte postoji,
    istovremeno i dobar i loš, a to je besmisleno. U takve gluposti ne mogu
    verovati! Kad bi Bog bio svemoguc, i dobar, ne bi dozvolio toliko
    dobrote i lepote, a istovremeno toliko proracunatog zla na zemlji. To
    podriva temelje vere.


    Još manje je verovatna stara bajka o Sotoni, i o tome da je on,
    navodno, izvor svakog zla. Svemocni Bog bi sklonio Sotonu na samom
    pocetku. Ako ga ne možemo spreciti, onda je i ðavo nekakav bog.
    Tako dolazimo do jednostavnog zakljucka da bogovi u nebu ratuju
    meðusobno. Ove ideje su odavno prevaziðene, zbog stalnog
    napredovanja ljudske misli."

    "Pre sam cesto govorio", nastavio je posebno isticuci, "da sam
    agnostik i ne znam ništa o natprirodnim pojavama. Pošto sam sada
    stariji, uverio sam se da sam ustvari ateista. Ja uopšte ne verujem u
    Boga, bio on dobar ili loš. Verovanje u Boga donosi samo nove
    teškoce a ne rešava stare. Od danas se ne želim time uopšte
    opterecivati. Osim toga, ne mogu razumeti kako inteligentan i pošten
    covek može misliti drugacije od mene."
    Zar ne postavljaju danas sasvim ista pitanja mnogi ludi koji razmišljaju
    o problemu zla? Zašto je tako ako je Bog svemoguc? Ako je zaista
    Bog, Zašto ne zaustavi ratove, Zašto ne spreci laž, nepravdu, bedu i
    bolest u svetu? Pre nekoliko godina rekao mi je jedan student:
    "Verovao bi u vašeg boga kada bi stvorio neki bolji svet". Ako On voli
    ljude kao što Biblija kaže, zašto ne skloni svu ovu bedu, zašto ne
    uspostavi ravnotežu? Da je svemoguc, sve bi u trenutku promenio. Ako
    nije svemoguc, onda nešto nije u redu, onda nije Bog. Zašto bi smo se
    mi brinuli o Njemu, ako se On ne brine za nas.

    Baš zato što Bog dopušta da pored dobra postoji i zlo, mnogi postaju
    ateisti, kao moj prijatelj, gore spomenuti profesor.
    Ovakva pitanja nisu nova. To isto su se pitali Adam i Eva, kada im je,
    nakon pada u greh, poceo iz zemlje rasti korov. Zašto to Bog dopušta?
    Zar nas više ne voli? Jov je imao isto pitanje kada su ga snašle sve
    one nesrece.
    On je Bog. Da je hteo mogao je spreciti. Sigurno. On je svemoguc −
    zato što je Bog. Da li nas On još uvek želi? Hoce li se još brinuti za one
    poput Jova? Ako ne, zašto bi se Jov brinuo za Njega i služio Mu?
    Možda je bilo još mnogo znakova, u životu Adama i Jova, koji su
    ukazivali na to da se Bog za njih brine, iako im je iz zemlje raslo trnje i
    korov, iako su imali katastrofalan porodicni život. Više nije bilo ni jedne
    jasne slike; samo dokazi za i protiv Božje ljubavi.

    Tako se davno pojavilo pitanje koje se i danas postavlja: "Zašto
    verovati u dobrog Boga i pouzdati se u Njega iako je pun
    protivrecnosti?" Jedan fizicar postavio mi je to pitanje ovako:
    "Zašto je Bogu toliko stalo do naše vere u Njega, da je cini najvažnijim
    uslovom za ulazak u Njegovo kraljevstvo? Vera nije ništa drugo nego
    posledica uveravanja samog sebe da se nešto prihvati kao istina, iako
    je to vec dokazano kao neistina. Izgleda, dakle, da Bog veoma ceni to
    što se kosi sa ljudskom pamecu i razumom. On, naime, ogranicava
    jednu od naših najvecih sposobnosti: mogucnost izvoðenja dokaza i
    postupanja prema njima. Vera se pouzdaje u nešto nevidljivo, dokazuje
    to što se ne može dokazati."

    Drugacije formulisano, pitanje ovog fizicara bi glasilo: "Zašto Bog traži
    kao uslov za milost covekovu veru, iako je puno dokaza o Njegovom
    nepostojanju?"

    Vratimo se našoj prvoj misli koja glasi: Kada jedno te isto bice
    dozvoljava i planira dobro i zlo, isto tako i lepo i ružno, onda je ozbiljno
    razmišljanje o tom bicu nemoguce sposobnostima koje su nam date.
    Pre nego što nastavimo, evo šta Biblija odgovara na to. Prvo poglavlje
    poslanice Rimljanima kaže potpuno jasno i beskompromisno da u
    Božjem stvorenju nema nikakvih suprotnosti. Ono nam pruža
    jedinstvenu predstavu o Bogu. On je velicanstven, svemoguci Bog
    Stvoritelj i ceo svemir govori samo o Njegovoj slavi:

    "Jer što se može doznati za Boga, poznato je njima, jer im je Bog
    dao da to poznaju. Posle stvorenja sveta, nevidljiva savršenstva
    Božja, vecna moc njegova i božanstvo njegovo, vide se zaista u
    delima njegovim. Oni se zato ne mogu opravdati." (Rimljanima
    1,19−20)


    Prema tome, Biblija uci da covek koji posmatra svemir nema
    opravdanja, ako odbacuje istovremeno da iza toga primeti divnu moc
    vecnog Božanstva. Jer dok posmatra vidljivo on ne zakljucuje ništa o
    nevidljivom. Biblija ide još korak dalje kad u istom poglavlju
    (Rimljanima 1,21) uci da covek koji vidi Boga u Njegovim tako slavnim
    delima, a ne zahvali Mu i ne slavi Ga, i ne oseca se nadvladan cudima
    koja govore o mudrosti Stvoritelja. Onda, takav covek okrece svoje
    misli prema ništavilu i njegovo nerazumno srce biva potamnelo. To
    znaci da, ako se neki covek posmatrajuci svemir, ne ispuni
    zahvalnošcu prema Bogu i ne postane Mu veran, postace nesposoban
    svojim razumom otkriti bilo šta u svetu, tj. poludece.

    Osim togapotamnece njegovo srce, tj. otupece njegov moral. Ako neko ne
    postane veran Bogu, može se smatrati da je zloupotrebio svoju
    sposobnost razmišljanja; a svaka zloupotreba umanjuje tu sposobnost.
    Moglo bi se zakljuciti da Sveto pismo ne pokazuje mnogo simpatije za
    ljude koje vlastiti razum sprecava da veruju u Boga, kao što je gore
    spomenuto. Prema Bibliji, pogled na svemir bi trebao biti dovoljan
    svakom prosecno inteligentnom coveku da se uveri u Božje postojanje
    i uzveruje.

    Ostaje pitanje zašto Biblija zastupa to gledište, iako je ocigledno da
    pametni ljudi u svetu ne postaju vernici pogledom na nebo, nego imaju
    najrazlicitijih teškoca i odvracanja od Boga.
    Istraživanje vidljivog (Rimljanima1,19): "... što se može doznati za
    Boga" nije im otkrilo nevidljivo, nego ih je navelo da više uopšte ne
    veruju u nevidljivo, i zato odustaju od poštovanja nekog bica u
    nevidljivom. Razloge za neverovanje nalaze u vidljivom svetu, koji
    pokazuje mnoge suprotnosti i greške, oni nevidljivo prosuðuju po
    vidljivom, tako da je onda smešno i nepotrebno dalje ozbiljno
    razmišljanje. U mnogim sredinama, zato, biti hrišcanin, znaci biti covek
    manje vredan. Pretpostavlja se da je hrišcanin nesposoban shvatiti
    suprotnosti i greške koje sadrži njegova, prilicno naivna vera.


    _________________
    Ko se s nama druži,
    Život mu je duži,
    Ko sa nama pije,
    Dosadno mu nije!


    lol!
    avatar
    bodomiere
    Admin
    Admin

    Broj postova : 654
    Join date : 12.11.2010
    Age : 27
    Lokacija : Kaštel Sućurac

    Re: ZAŠTO BOG DOPUŠTA ZLO?

    Postaj by bodomiere on ned stu 21, 2010 6:35 pm

    Nastavak...

    KATEDRALA U KELNU I POREKLO ZLA

    Odgovaraju li gore navedene teškoce cinjenicama? Stoje li na putu
    vere u biblijskog Boga zaista nesavladive teškoce? Možda ce moj licni
    doživljaj najbolje odgovoriti na ova pitanja.

    Pre drugog svetskog rata cesto sam posmatrao katedralu u Kelnu. Bio
    sam zadivljen tom gotskom graðevinom. Ponekad sam satima
    posmatrao te divne stubove, prelepi krov sa visokim svodovima,
    srednjevekovne šarene prozore i orgulje. Što sam više posmatrao tu
    graðevinu, tim sam se više divio arhitektima i zidarima koji su tokom
    jednog veka projektovali i izgradili ovu lepu graðevinu. Ocigledno je da
    su sve te skladne i prelepe linije zamislili strucnjaci koji su, ne samo
    stvorili geometrijsku strukturu te graðevine, nego su imali i smisao za
    lepotu. Ne samo da je katedrala bila prelepa, nego je i kvalitet
    izgradnje bio prvoklasan. Divio sam se našim precima dok sam
    posmatrao delo njihovih ruku. Ako znamo da nisu svoj rad mogli
    olakšati modernim graðevinskim mašinama, onda je njihov rad pravo
    cudo.

    Lepota ove katedrale, bez sumnje govori nešto i o duhu njenog
    projektanta. Besmisleno je pretpostavljati da je tako dobro smišljena
    graðevina mogla izrasti sama od sebe, a da nije najpre nastala u duhu
    projektanta.

    U drugom svetskom ratu Keln je bio meta žestokih vazdušnih napada,
    više nego bilo koji grad U Zapadnoj Evropi. Katedrala se nalazila
    neposredno pored teretne železnicke stanice, koja je redovno
    bombardovana, pa je i ona mnogo puta bila pogoðena i teško oštecena.

    Još i danas se secam razocarenja koje sam doživeo u jesen 1946.
    Kada sam posle rata video katedralu. Oba tornja su stajala, ali je zato
    sve oko njih bila velika gomila ruševina. Sve oko katedrale je bilo
    sravnjeno sa zemljom. Iz daleka tornjevi su još dobro izgledali, ali iz
    blizine su se na njima videle ogromne rupe. Masu betona i gomilu cigli
    je trebalo uzidati u samo jednu jedinu rupu, a bilo ih je mnogo. Krov je
    bio razrušen, orgulje uništene, prozori po ispadali, a svuda unaokolo je
    bilo graðevinskog materijala pretvorenog u bezlicnu prašinu, ogromni
    kameni blokovi su delimicno pokrivali rupe nastale od bombi. Ova slika
    razaranja ostavila je na mene dubok utisak, jer sam se secao
    preðašnje predivne lepote i sklada.

    Dok su mi misli prolazile kroz glavu, nikako nisam mogao povezati
    ruševinu ove, nekada tako lepe graðevine, sa sposobnošcu arhitekte ili
    graditelja koji su je gradili. Takoðe nisam posumnjao u njihovo
    postojanje, zato što je sada njihovo delo predamnom ležalo u
    ruševinama. Ostaci graðevine su cak mnogo jasnije pokazivali kako je
    ona bila dobro zamišljena. Još uvek su stajali mocni visoki stubovi,
    prelepi lukovi raðeni u gotskom stilu; cak su i rupe od bombi otkrivale
    kako su arhitekti dobro zamislili, a graditelji strucno sagradili.

    O tome su svedocili cak i unutrašnji delovi ove ruševine, koji su bili sakriveni
    ljudskom oku vekovima. Moglo bi se reci da je razorena graðevina još
    bolje govorila o genijalnom planiranju i konstrukciji. Na njoj nije bilo
    ukrasa od gipsa koji spolja izgledaju lepo a iznutra su ružni, kao što se
    to može videti na drugim zgradama.

    Verovatno niko ne bi optužio graditelje da su sagradili ruševinu.
    Sasvim je jasno da katedrala nikad nije bila zamišljena ovakvom, u
    ruševinama. Nije teško razlikovati ono što je planirano od ovih
    ruševina.
    Iakoje katedrala, u ovakvom stanju, istovremeno prikazivalasavršenstvo inered, ta cinjenica nas ne može navesti na ovakvezakljucke: (1) To štoje katedrala razrušena govori da ne postoji njen graditelj istvaralacki duh.

    Pošto je katedrala sada ruševina, više sene mogu prepoznati karakteristicne oznake stvaraoca koji ju je zamislio.

    Bombardovana katedrala podseca me cesto na stanje u kome se
    nalazi današnji covek. Zbrka reda i haosa, lepote i ružnoce, ljubavi i
    mržnje, sve je pomešano i nerazmrsivo povezano. Želim da vas
    podsetim kako bi bilo nelogicno zakljuciti da, zbog takvog stanja sveta,
    covek nije delo nikakvog Stvoritelja. To je zakljucak našeg ateiste.
    Setimo se kako je rekao da u svetu ne vidi ništa osim suprotnosti, i
    zato sasvim iskljucuje iz svojih misli pojam o Bogu.

    Dakle, moguce je u takvom neredu prepoznati karakteristicne oznake
    Duha koji je stvorio prirodu. Prilicno je lako razlikovati planirani red od
    nereda koji je nastao u svetu. U ruševinama je cesto jasnija stvarna
    namera graditelja nego li na neoštecenoj zgradi. Naprimer, istraživanje
    kancerogenih celija otkrilo je mnoge neslucene tajne o izgradnji i
    strukturi zdravih celija, koje se inace najverovatnije ne bi otkrile.
    Dakle, iako je covek prožet i dobrom i zlom, ipak moramo zakljuciti da
    postoji njegov Stvoritelj, i da su u coveku vidljiva svojstva Njegovog Duha.

    Ateisti i agnostici tvrde da se pogledom u svemir ne može ništa saznati
    o Stvoritelju, a navode kao razlog za to istovremeno postojanje i dobra
    i zla u svemiru. Ocigledno je da je takva tvrdnja nelogicna. O tome
    govori i prvo poglavlje poslanice Rimljanima, gde se govori da su
    bolest, smrt, mržnja itd. Spoljašnji znaci stanja "nereda" i da se vrlo
    lako razlikuju od zdravlja, života, ljubavi, lepote itd. Koje su
    karakteristike prvobitnog, nenarušenog stanja.

    Ovo poglavlje poslanice Rimljanima govori da Božje stvorenje, pa cak i
    "palo" ili "razoreno" sasvim dovoljno govori o Bogu, da bi svakog
    poštenog coveka, koji misli svojom glavom, navelo na zahvalnost i
    obožavanje, koje je logicno i zasniva se na prihvatanju cinjenica.


    _________________
    Ko se s nama druži,
    Život mu je duži,
    Ko sa nama pije,
    Dosadno mu nije!


    lol!
    avatar
    bodomiere
    Admin
    Admin

    Broj postova : 654
    Join date : 12.11.2010
    Age : 27
    Lokacija : Kaštel Sućurac

    Re: ZAŠTO BOG DOPUŠTA ZLO?

    Postaj by bodomiere on ned stu 21, 2010 6:35 pm

    Nastavak...



    Nesavršenost našeg uporeðenja sa katedralom je u tome što su njeni
    graditelji odavno mrtvi i zato nisu mogli spreciti bombardovanje svog
    majstorskog dela. Bog nije mrtav. Zato se sa pravom postavlja pitanje
    zašto svemoguci Bog koji, kako verujemo ljubi svoja stvorenja, ne
    spreci "bombardovanje", t.j. uništavanje svog dela?

    Pitanja ove vrste postavljaju oni koji ne žele pažljivo razmisliti o tome
    kako se pojavljuje ljubav ili bilo koja druga vrednost. Razmišljanje o
    tome pomoci ce nam da veoma lako i brzo rešimo problem − pitanje.
    Zato cemo kao uvod u razmatranje postaviti pitanje: šta je sadržaj
    ljubavi i vrednosti uopšte? Naravno, ne možemo ovde sve reci o Božjoj
    ljubavi, jer je ona beskonacna i neizreciva. Zato cemo o njoj govoriti
    samo ako se tice našeg glavnog problema.

    Zbog svoje ogranicenosti mi i ne možemo u potpunosti razumeti Božju
    ljubav koja ne poznaje granice. Zato nem je Bog objavio svoju ljubav u
    obliku koji možemo razumeti, dao nam je primer ljudske ljubavi
    verenika i verenice. Ljubav Isusa Hrista prema ljudima se cesto
    uporeðuje sa ljubavlju mladica prema devojci. Hrist je u Bibliji više puta
    prikazan kao ženik a Crkva kao Njegova nevesta.
    Kako se raða ljubav izmeðu mladica i devojke? Jednog lepog dana
    ugleda mladic devojku i oseti naklonost prema njoj. Ona to u pocetku
    ne primecuje sve dok joj se on ne pocne udvarati.
    Pre nego udvaranje pocne, ljubav je obicno jednostrana, i mladica
    obicno interesuje hoce li devojka odgovoriti na njegovu pažnju.

    Kada devojka primeti njegovu naklonost, mora da odluci da li ce je prihvatiti
    ili ne. Ona ce o tome vrlo pažljivo razmisliti i možda se posavetovati sa
    roditeljima ili drugaricama. Ako shvati da može odgovoriti na njegovu
    naklonost i da ga može voleti, uskoro ce se oboje sastati i bice to
    velika radost dva srca koja su se u ljubavi predala jedno drugom.
    Pogledajmo, na ovom primeru, šta je sve bilo potrebno da bi se rodila
    uzajamna ljubav:
    Mladic se morao udvarati devojci. Ako bi se umesto toga pojavilo
    nasilje, prestala bi sva radost i ljubav, i umesto toga došli bi bol i
    mržnja u srce. Po svemu sudeci ljubav pociva na slobodnom
    uzajamnom pristanku, i ona apsolutno poštuje slobodnu volju obe
    strane. Uslov za istinsku obostranu ljubav je sloboda i uzajamna
    odluka obadve strane.

    Kad je Elijezer, sluga Avramov, dobio pristanak Rebekinih roðaka da
    ona postane Isakovom ženom (1. Mojsijeva 24), hteo ju je
    jednostavno povesti sa sobom. Ali njeni roðaci su znali da njihov
    pristanak nije dovoljan za ženidbu, i zato su zahtevali da se Rebeka
    sama izjasni pred citavom porodicom hoce li Isaka za muža ili ne. Tek
    kad je ona sama odlucila da pristaje i njeni roðaci su pristali na ženidbu.

    Taj isti uslov postavlja se i u civilizovanim zemljama. I mladic i devojka
    moraju javno potvrditi da su se slobodno odlucili na brak svojim "DA".

    Ako se zanemari ova jednostavna cinjenica, doci ce do teških
    posledica koje su ocigledne u ljubavnoj prici o Amnonu i Tamari (2.
    Samilova 13). Amnon se zaljubio u lepu princezu Tamaru, ali mu je
    nedostajalo strpljenja da joj se udvara i tako pridobije njenu ljubav.
    Pretvarao se da je bolestan i tako lukavstvom uspeo ostati sa njom
    nasamo, i tada ju je prisilio. Ljubav koja ne zna cekati i nije ljubav nego
    strast. Posledica takvog ponašanja bila je da se njegova vatrena

    "ljubav" u trenutku promenila u žestoku mržnju (2. Samuilova 13,15).
    Tamarino srce bilo je utuceno i "ona je ostala usamljena u kuci
    svoga brata Avesaloma" (2. Samuilova 13,20). Mlada devojka u
    takvim slucajevima obicno mnogo više trpi nego mladic. Zato je vrlo
    važno vaspitavati decu i omladinu toleranciji i poštovanju, a takoðe i
    tome da žene i devojke nisu igracke, nego licnosti koje treba poštovati.

    Zakljucujemo iz ovoga daje za ljubav potrebna potpuna sloboda. Kad
    kažemo ljubav, ne mislimo samo na fizicko sjedinjenje koje može biti
    posledica strasti, nego na sjedinjenje tela, duše i duha. Samo fizicko
    sjedinjenje bez sjedinjenja duše i duha je greh, koji je cesto uzrok
    mnogih duševnih bolesti. Ako jedan od partnera primeni silu, ubrzo
    prestaje iskrena ljubav i umesto nje se javlja mržnja. Može se reci da je
    uslov za pravu ljubav potpuna sloboda koja dopušta slobodan izbor.

    Biblija uci da je sam Bog ljubav. Zato što je On ljubav, traži za
    uzvrat cistu i iskrenu ljubav sa naše strane. Samo tako može biti ljubav
    zadovoljena ako je uzajamna. Govoreci slikovito, Bog kao ženik se
    udvara nama jer želi zadobiti ljubav svoje neveste, Crkve. On nam ne
    može nametnuti ljubav, ne može nas prisiliti na ljubav, jer je to
    protivrecno samoj prirodi ljubavi. Kao naš pravi prijatelj Bog je ucinio
    sve da nam posvedoci o iskrenosti svoje ljubavi. U tom nastojanju
    poslao je svoga sina, Isusa Hrista, na zemlju, koji je postao covekom i
    uzeo na sebe dobrovoljno smrt da bi nas oslobodio krivice i lanaca
    greha. Nema vece ljubavi od te da se položi svoj život za prijatelja. Isus
    Hrist u svojoj ljubavi prema coveku cini još i više. On je položio svoj
    život za svoje neprijatelje i tako nam pokazao ljubav za koju covek
    uopšte nije sposoban.

    Evo sada još jednog veoma važnog pitanja: Šta bi se dogodilo da je
    Bog stvorio coveka tako da on nema moralnih obaveza, nego da samo
    automatski cini Božju volju, kao što se vrata otvaraju kada se upotrebi
    pravi kljuc? Da je covek tako stvoren da Bogu uzvraca ljubav na
    pritisak dugmeta da li bi to uopšte bila ljubav?

    Pretpostavimo da nam je Bog oduzeo slobodu, da se odlucimo za
    ljubav i time osigurao našu ljubav. Pritisnuo bi dugme i mi bi smo mu
    iskazivali "ljubav" kao automati. Da li bi to zaista bila ljubav? Da bi bio
    sasvim siguran da ga volimo, Bog nam je dao mogucnost da se
    slobodno odlucimo na ljubav. Isto važi i za svaku drugu vrednost. Iako
    je Bog ljubav, on ipak ostavlja coveku mogucnost da mu je ne uzvrati.
    Bog i danas želi uciniti kraljevstvo ljubavi na zemlji i na nebu, ali pri
    tome uzima mogucnost odbijanja ljubavi. Za ljubav je potrebna
    hrabrost, jer onaj koji prvi voli mora uzeti u obzir i mogucnost
    neuzvracene ljubavi. Ljudi koji nisu ovako razmišljali o suštini ljubavi
    govore o Bogu kao diktatoru i misle da ce On upotrebiti silu.


    _________________
    Ko se s nama druži,
    Život mu je duži,
    Ko sa nama pije,
    Dosadno mu nije!


    lol!
    avatar
    bodomiere
    Admin
    Admin

    Broj postova : 654
    Join date : 12.11.2010
    Age : 27
    Lokacija : Kaštel Sućurac

    Re: ZAŠTO BOG DOPUŠTA ZLO?

    Postaj by bodomiere on ned stu 21, 2010 6:35 pm

    Nastavak...



    Razmotrimo još jednu vrlinu − davanje milostinje. Ako me siromah
    zamoli da mu dam novac za rucak i ja mu ga dam, cinim nešto dobro.
    Ako se odredi da placam porez za zbrinjavanje siromaha i onih koji su
    u potrebi, i ja platim obavezni doprinos, tada to nije više nikakva vrlina,
    cak ako siromah i dobije isti novcani iznos posredno od mog
    doprinosa. U prvom slucaju dajem mu dobrovoljno tako da je to cin
    milosrða. U drugom slucaju placam svoju poresku obavezu i to više
    nije nikakva vrlina, jer to moram uraditi.

    Ako na primer, prisilim dete da bude "dobro" dok smo negde u poseti,
    ono ce biti dobro, ali takva dobrota je površna.
    Silom se ne može nikoga uciniti dobrim ili ga dovesti do vrline. Sila kao
    kazna za prestupnike je nužna i može koristiti, ali sama po sebi ne
    donosi ništa dobro.

    U socijalizovanom svetu su sva "dobra dela" i dela ljubavi
    organizovana. Samim tim to prestaju biti dobrocinstva, jer više nisu
    dobrovoljna. Treba još spomenuti da dobrovoljni davalac novca ili
    dobara dobija blagoslov. Sam Isus je rekao: "blaženije je davati nego
    uzimati".

    Vežbanje u krotkosti i poslušnosti oplemenjuje i obogacuje karakter i
    daje onome ko se u tome vežba, pravu radost i zadovoljstvo. Naprotiv,
    poreski obveznik placa svoj porez jer mora a cesto to radi nerado i ne
    oseca nikakvu radost zbog toga, niti to oplemenjuje njegov karakter.

    Domovi za sirocad Džordža Milera izdržavani su dobrovoljnim
    prilozima, a osoblje je tamo radilo dobrovoljno. Bila su to utocišta puna
    ljubavi, radosti i mira za hiljade napuštene dece. To je bila privatna
    ustanova. Pošto su danas sirotišta uglavnom izdržavana od poreza, i u
    njima radi zaposleno strucno osoblje, u njima se oseca hladnoca.
    Država koja se brine za dobro svoga stanovništva, cesto guši
    dobrocinstvo koje je ranije pokretalo ljude da osnuju privatne ustanove.
    Kada izostanu dobrovoljni prilozi i dobrovoljna služba, postoji opasnost
    da na takvim mestima izostane i ljubav.


    _________________
    Ko se s nama druži,
    Život mu je duži,
    Ko sa nama pije,
    Dosadno mu nije!


    lol!
    avatar
    bodomiere
    Admin
    Admin

    Broj postova : 654
    Join date : 12.11.2010
    Age : 27
    Lokacija : Kaštel Sućurac

    Re: ZAŠTO BOG DOPUŠTA ZLO?

    Postaj by bodomiere on ned stu 21, 2010 6:36 pm

    Nastavak...



    Kada je Bog stvarao nebeski svet i anðele, hteo je stvoriti najbolje i
    osnovati kraljevstvo ljubavi. Uslov za takav svet je bio da se osigura
    njegovim stanovnicima puna sloboda. Anðeli i njihov poglavar Lucifer
    su imali mogucnost voleti svog Stvoritelja kao i druga nebeska
    stvorenja, ali su isto tako, se mogli odluciti za suprotno − odbaciti
    ljubav i ne ljubiti. Biblija nas izveštava da je veliki deo anðela pošao za
    svojim poglavicom Luciferom, kada se ovaj odlucio, po svojoj slobodnoj
    volji, da ne ljubi svoga Stvoritelja. Anðeli su odbacili ljubav svoga
    Stvoritelja; postali su zli i došli pod osudu.

    Postojanje zla u svetu svedoci o tome da su vrlina i dobro stvarno
    istiniti i da je ljubav zaista ljubav a ne, kako se cesto kaže, "skriveni
    oblik sebicnosti". Postojanje zla u svetu koji je stvorio svemoguci Bog
    dakle svedoci da je Bog zaista ljubav.

    Kada se Lucifer, poglavar anðela, u sebi odlucio na zlo, trudio se da i
    druge ubedi da poðu istim putem. Zato se približio Adamu i Evi koji su
    takoðe imali slobodan izbor ljubavi. Desilo se da su i oni pogrešili u
    izboru, i okrenuli leða Bogu. Postali su zli i uneli u svet greh i bol.
    Zar sve ovo ne govori koliko Bog coveka voli i ceni? Bog želi pridobiti
    našu ljubav i zato ozbiljno shvata našu odluku, nas same i našu ljubav.
    Prava ljubav uvek poštuje onoga ciju ljubav želi pridobiti. Za to Bog
    koristi najprirodnije sredstvo: poziva ljude "priprostim propovedanjem",
    bez velikih govora i umetnickog izražavanja. Bog govori jezikom koji je
    razumljiv i coveku sa najmanjim obrazovanjem. Pošto je Božji cilj da
    zadobije naše pouzdanje i našu ljubav, ostavlja nam potpunu slobodu

    da se sami odlucimo, i nece nas zaplašiti upotrebom sile koju koriste
    diktatori. Ne želi od nas uciniti mocne anðele, niti nas šalje kao
    duhovne pojave u druge svetove cija bi nas natprirodna sila i slava
    samo preplašila. Bog nas ne želi nicim prisiliti da prihvatimo Njegovu
    ljubav. Slicno postupa i Isus kada cini cuda.
    Moglo bi se zakljuciti da Bog dopušta "bombardovanje" ljudi jer istinska
    ljubav podrazumeva ovu opasnost koja proizilazi iz potpune slobode
    odlucivanja.
    [b]
    Šta Bog radi kada covek poðe pogrešnim putem i jedinom Dobru
    okrene leða?


    Covek se odvojio od Boga. Šta sada? Pismo kaže da je Bog u svom
    sveznanju, i pre nego što su anðeli i covek pogrešno izabrali, za taj
    slucaj preduzeo brižljive preventivne mere. Ova cinjenica da je Bog
    unapred video pad u greh mnogima je kamen spoticanja. Ustvari to i
    nije teško razumeti ako se pažljivo razmisli i uzmu u obzir sledeci
    razlozi:
    Posmatrajuci coveka lako se mogu uociti neke osobine. Naprimer pre
    nego izgovori neku važnu stvar uvek kaže "Ah...". Ili, pre nego isprica
    neku doskocicu, on nabira obrve. Posle nekog vremena može se
    predvideti, s' obzirom na ranija zapažanja, šta ce covek uraditi još pre
    nego to ucini.

    Moja sposobnost da predvidim necije postupke ne cini me nikako
    odgovornim za njih. Cinjenica je, isto tako, da je Bog mogao predvideti
    šta ce Adam i Eva, kao i sav ljudski rod, uciniti, ali ga ne možemo
    smatrati odgovornim za njihove postupke, narocito zbog toga što im je
    dao slobodnu volju. Bog je unapred video pad coveka i anðela u greh, i
    bio je vec pre stvaranja sveta spreman poslati im svog Sina kao žrtvu
    za greh.

    Mnogi misle da je upravo to, što je Bog unapred znao za sve ovo,
    razlog da ga okrivimo za covekov pad u greh. Videli smo da ga, uprkos
    tome, ne možemo smatrati odgovornim za stanje greha u kome se celo
    covecanstvo nalazi. Naprotiv, mogucnost da se slobodno odlucimo
    ljubiti i vežbati se u pobožnosti, govori o tome da je covek kriv a Stvoritelj nedužan.

    Mnogi ce se ovde upitati zašto je uopšte Bog stvorio anðele, coveka i
    svet kada je unapred video haos, mržnju, bedu i nevolju koja ce nastati
    zbog slobode odlucivanja? Nije li to bilo zlonamerno, obzirom da je
    Bog znao kakve ce biti posledice takvog cina? Zar ne bi bilo bolje da
    sve to uopšte nije bilo stvoreno? Ta ista pitanja se pojavljuju u životu
    svakog coveka. Naprimer u braku. Vec na vencanju znamo da cemo
    doživeti bol, razdvajanja kroz smrt, zato se kaže kod obreda crkvenog
    vencanja: "dok vas smrt ne razdvoji" (ako ne doðe Isus pre naše smrti).
    Mi, iako to unapred znamo, preuzimamo tu bol na sebe jer verujemo
    da je takav život u ljubavi, pa makar i jedan dan (a cetrdeset ili pedeset
    godina proðu kao jedan dan), bolji i radosniji nego li život bez ljubavi.
    Ljubav koja je od Boga obogacuje karakter, oplemenjuje dušu i
    nagraðuje nas preobilno za kušnje kojima smo izloženi u buducnosti i
    sadašnjosti. Postavlja se pitanje: ŠTA VIŠE VREDI? Oni koji su okusili
    ljubav, odgovorice da se brige i nevolje koje prate ljubav ne mogu sa
    njom meriti.

    Ocigledno Stvoritelj, koji je ljubav, misli isto tako, jer nas je stvorio
    uprkos svemu. Odlucio se na rizik jer je bio uveren da toplina ljubavi
    nadvisuje gorcinu trpljenja. Vredniji je samo jedan dan ljubavi nego li
    apsolutna odsutnost ljubavi, a gde ima života ima i mogucnosti za
    ljubav. Osim toga, kušnje i bol traju na zemlji samo kratko vreme, dok
    oplemenjivanje karaktera onih koji su kroz stradanje postali savršenima
    traje vecno. Kako god pogledali, moramo priznati da je covek, zbog
    ljubavi, dragocen.

    Šta se dogaða posle pada u greh, kada je greh ušao u svet? Šta radi
    Bog koji je ljubav? Postavimo ta pitanja drugacije. Šta radi onaj koji
    ljubi, kada nije shvacen i nije mu uzvracena ljubav? Sveto pismo kaže:
    "Ljubav je strpljiva, puna dobrote... ne razdražuje se, nije
    zloslutna; ne raduje se nepravdi, a raduje se istini; sve podnosi,
    uvek veruje, svaku nadu cuva, sve snosi... Ljubav nikad ne
    prestaje" (1. Korincanima 13,4−8)

    Od prave ljubavi se ocekuje strpljenje, dobrostivost, da sve podnosi, u
    nadi da ce biti krunisana pobedom.
    Bog je unapred video greh i propast u koju ce svet upasti. Kada se to i
    dogodilo, nije planuo gnevom i sve uništio, kako bi to mnogi ocekivali
    koji i sami tako postupaju kad im se dogodi nešto neugodno ili
    nepravedno. On je pokušao svojom ljubavlju i strpljivošcu spasiti ono
    što se može, od strahovite propasti. On je verno i ozbiljno upozorio
    ljude i anðele na posledice njihove pogrešne odluke, ali nije sebi
    zatvorio put do našeg srca dok je pokušavao da nas vrati sa
    pogrešnog puta. Samim tim bi mogucnost za pravu ljubav bila zauvek
    izgubljena. Strpljivošcu nas je pokušao dovesti razumu i ljubavi. Taj
    pokušaj je doživeo svoj vrhunac kada je poslao svoga Sina, koji je
    dobrovoljno položio život za sve nas. Sin je dobrovoljno i po vlastitoj
    odluci otišao u smrt. Nije ni pokušao da se brani, jer je, kako je rekao,
    došao umreti za grehe mnogih.

    Sada On ceka i želi da svi doðu do spoznaje istine: "koji hoce da se
    svi ljudi spasu i doðu do potpune spoznaje istine" (1. Timoteju
    2,4); "Ne odustaje Gospod od izvršenja obecanja, kako to neki
    misle, nego vas strplivo podnosi jer nece da se iko izgubi, nego
    da svi pristupe ogracenju" (2. Petrova 3,9). Tako je Bog zamislio da
    se svi ljudi spasu, iako im je ostavio slobodu da mu se i ne obrate u
    pokajanju. Ipak, Bog je spreman i voljan primiti sve koji mu se obrate.
    To što Bog toliko dugo ceka pre nego što pocne suditi prestupnicima

    koji su upropastili Njegovo delo, samo dokazuje da je on Bog ljubavi,
    pun dobrote i strpljenja, i ne može se tako lako iznervirati kao mi ljudi.
    Jedino se tako može objasniti cinjenica da Bog nije vec odavno izrekao
    svoj sud nad grešnicima, tj. nad svim ljudima (svi smo mi grešnici, iako
    smo za sebe i za naše sugraðane pošteni ljudi), i uspostavio na zemlji i
    na nebu "marionetsku državu", koja bi izvršavala Njegovu volju. Tako
    bi sigurno postupio svaki diktator i nasilnik, kada bi se covecanstvo
    suprotstavljalo njegovoj volji koliko se covek suprotstavlja Božjoj volji.
    (Onima koji sumnjaju u to da se covek može suprotstaviti Božjoj volji u
    svom životu ili životu drugih, može se ovako objasniti: zapitaj se da li je
    Bog planirao konkretno sadisticko delo za koje ti znaš i jesi li njime
    pogoðen? Da li je Božja volja bila da se hladnokrvno i na najstrašnije
    nacine ubija gasom šest ili sedam miliona Jevreja meðu kojima su bile
    žene, deca, starci? Tvrditi da to nije protiv Božje volje znacilo bi
    umanjiti ovako gnusan greh. To isto važi i za primenu nuklearnog
    oružja na nezašticene gradove sa svim posledicama koje nosi). Još
    više bi bilo protiv Božje volje kada bi On uspostavio "marionetsku
    državu", jer bi to znacilo da on nasilno želi nametnuti svoju volju. Time
    bi bila iskljucena i onemogucena i najmanja mera ljubavi za koju smo
    sposobni. Vec i malo ljubavi i malo onih koji se obracaju Bogu, i hrane
    se Njegovom ljubavlju, vredi daleko više nego da takva mogucnost
    uopšte ne postoji.

    Da je Gospod odmah sudio, mnogi koji su mu se u meðuvremenu
    obratili pokajani, bili bi zauvek izgubljeni za Njega i Njegovo
    kraljevstvo.

    O britanskom kralju Džordžu VI i njegovoj ženi Elizabeti prica se
    sledece: kao mladic zaljubio se buduci engleski kralj u lepu Elizabetu iz
    Škotske. Ubrzo je otišao kod nje i zaprosio je, ali ga je ona odbila.
    Govorilo se da princ nije privlacan ženama. Bio je, naime, malo
    nespretan u govoru i ponašanju. Mladi princ je bio jako nesrecan što
    ga je Elizabeta odbila. Otišao je kod svoje majke da se posavetuje.

    Majka ga je saslušala sa puno razumevanja. Kad je mladic završio
    svoju pricu, postavila mu je samo jedno pitanje, da li on stvarno voli
    Elizabetu, ili bi se mogao odluciti i za neku drugu. Mladi princ je
    odgovorio da želi za ženu samo Elizabetu, i ni jednu drugu na citavom
    svetu. Majka mu je rekla: "Onda možeš uraditi samo jednu stvar. Idi
    ponovo k njoj i zaprosi je još jednom."

    Princ je nadvlado svoj ponos i zaprosio mladu Škotlanðanku još
    jednom. Ponovo je bio odbijen. Kad se malo pribrao, ponovo je pitao
    majku za savet. Ona ga je strpljivo saslušala, pokazala mu da saoseca
    sa njim i pitala ga da li je i posle drugog odbijanja voli. Njemu je bilo
    sasvim jasno da samo nju želi i voli izmeðu svih devojaka koje je
    mogao birati. "U tom slucaju", rekla je majka, "ne prostaje ti ništa drugo
    nego da opet odeš kod nje i zaprosiš je ponovo". Posle nekog vremena
    otišao je, dakle, mladi princ po treci put kod lepe Škotlanðanke. Mlada
    princeza je uvidela da je princ uporan i da mu ona znaci sve. I ne samo
    to; osetila je da njegova ljubav budi u njenom srcu isto osecanje.
    Priznala mu je da ga voli i da želi biti njegovom ženom. Tako je nastao
    veoma sretan familijarni život, koji je trajao sve do kraljeve smrti.
    U ljubavi cesto treba biti strpljiv, sve dok se ona ne pojavi u srcu
    buduceg partnera; a kada se jednom pojavi obostrana ljubav, treba je
    negovati da bi se ta ljubav i održala onako kako ju je Bog zamislio, na
    radost i srecu oba supružnika.

    Kod svake ljubavi doðe vreme kada onom koji ceka treba dati konacan
    odgovor "da" ili "ne". Onaj od koga se ocekuje odgovor može odbiti
    ljubav, isto tako i druga strana može slobodno odluciti koliko dugo ce
    cekati. Ako ona kojoj se udvara poðe za drugog, to pitanje je rešeno.
    Sveto pismo kaže da se isto dogaða i u duhovnom svetu, kada se Božji
    Duh više ne trudi oko coveka.

    Mi ljudi možemo samo ponekad primetiti da Božji Duh napušta coveka
    i ne pokazuje više brigu za njega. Tako nešto se dogaða, ali uglavnom
    skriveno od pogleda smrtnika. Bog se trudi oko nas kao pravi udvarac.
    Isus je pravi prijatelj naših duša i našeg srca, ali postoji trenutak u
    kojem mi možemo odluciti i "poci za drugog" i ograditi se od delovanja
    Duha Svetoga. Možemo okrenuti svoje srce materijalnim stvarima, i
    grehu, i ne dopustiti da nas neko savetuje. Takvom odlukom se sasvim
    udaljavamo od Boga. Tada možemo reci da su prošli dani "udvaranja".
    Poslanica Jevrejima na više mesta govori o tome, nar. 3,11; 6,4−6;
    10,26−30. Ako osecamo i najmanju sklonost da zanemarimo Božju
    ponudu ljubavi, trebalo bi da nas takvo stanje ozbiljno zabrine.


    _________________
    Ko se s nama druži,
    Život mu je duži,
    Ko sa nama pije,
    Dosadno mu nije!


    lol!
    avatar
    bodomiere
    Admin
    Admin

    Broj postova : 654
    Join date : 12.11.2010
    Age : 27
    Lokacija : Kaštel Sućurac

    Re: ZAŠTO BOG DOPUŠTA ZLO?

    Postaj by bodomiere on ned stu 21, 2010 6:36 pm

    Nastavak...



    Posle kratkog razmišljanja o suštini Boga i zla, na nacin kako su
    opisani u Svetom pismu (kome nije cilj takmicenje sa teologijom, nego
    promena razmišljanja coveka koji je izvan toga, jezikom, koji svako
    razume), izgleda da, nije suprotno zdravoj pameti verovati u
    savršenog, svemoguceg Boga, koji je savršena ljubav. Ako je Bog
    zaista ljubav, i ako se kao savršen covek objavio kroz Isusa Hrista (šta
    nam Isus jasno potvrðuje), trebalo bi da sadašnje stanje sveta
    prihvatimo ovakvim kakvo jeste, sve dok Bog ne izbavi iz propasti sve
    one koji se kaju i žele se obratiti Njemu. Tako ljudi primaju oproštenje
    greha i dobijaju mir koji "prevazilazi svaki razum".

    Ako je, dakle, delo spasenja takvo da se svi mogu spasiti sa starog,
    tonuceg, torpedovanog broda i dovesti se u sigurnost (apostol Pavle
    opominje:"spasite se od ovog pokvarenog naraštaja" Dela 2,40),
    onda ce Bog obnoviti, kao što je obecao, citavu graðevinu, sve svoje
    stvaranje i šta više, uciniti još boljim nego u vreme Adamovo. On ce
    stvoriti novo nebo i novu zemlju gde ce vladati apsolutna pravda.
    Pa, zar je moguce verovati da ce On svoje vlastito stvorenje zauvek
    ostaviti u neredu? Obecao je da to nece uciniti. Bog sa svojom reci
    potvrðuje da ce u obnovljenom kraljevstvu vladati oni koji su kroz
    pokajanje obnovljeni i procišceni, zagrejani ljubavlju Božjeg Duha, koji
    više ne ljube sadašnje stanje zla u svetu.

    Lako je prepoznati mudrost u planu da tako obnovljeni ljudi ucestvuju u
    vladavini nad tim savršenim kraljevstvom. Oni su vec okusili gorcinu
    pogrešnog izbora i udaljenost od jedinog Boga. Takvo iskustvo
    iskljucuje mogucnost da ovi opet padnu u isti greh i ponovo unesu jadu svet.

    Kažu da se opeceno dete boji vatre, isto tako se spašeni
    grešnik plaši greha. Ovim spašenim ljudima napunice Bog svoje
    kraljevstvo zato što još uvek želi pridobiti za to ljude, ali to važi samo
    za sadašnjost.

    Novim stvorenjem vladace Onaj koji se vec dokazao kao najpodesniji
    za tako visoku službu. Može li biti jaceg dokaza Njegove sposobnosti
    da vlada od cinjenice da On toliko ljubi svoje podanike da je umro za
    njih? Vecina kraljeva zahteva od svojih podanika da svoju vernost
    dokažu spremnošcu da umru za njega.

    Kod Hrista je to suprotno. On je umro po Svojoj vlastitoj volji, da bi
    mogli živeti njegovi podanici: "... upoznajuci nas sa tajnom volje
    svoje, po milostivoj nameri, koju je u sebi imao, da je izvši kad se
    ispune vremena, pa da se sve ispuni u Hristu, i ono što je na
    nebesima i ono što je na zemlji." (Efežanima 1,9−10)

    Ispunjenje punine vremena se odnosi na vladavinu obecanog Božjeg
    kraljevstva. Sve ce u tom kraljevstvu biti sjedinjeno u Hristu. Covek
    ucestvuje u dolazecem Božjem kraljevstvu time što se želi spasiti od
    sadašnje propasti i svedoci da veruje Isusu Kristu, koji ga je zauvek
    izbavio iz greha. "Zatim videh novo nebo i novu zemlju, jer prvo
    nebo i prva zemlja proðoše, i mora više ne beše. I videh sveti
    grad, novi Jerusalim, silaziti od Boga sa neba, opremljen kao
    nevesta ukrašena za svog zarucnika. I cuh silan glas sa neba da
    govori: Evo šatora Božjeg meðu ljudima! On ce prebivati sa njima,
    i oni ce biti narod njegov, i sam Bog bice sa njima. On ce otrti
    svaku suzu sa ociju njihovih i smrti više nece biti, ni žalosti, ni
    vike, ni bolesti nece više biti, jer prvih stvari nestade." (Otkrivenje
    21,1−4)


    _________________
    Ko se s nama druži,
    Život mu je duži,
    Ko sa nama pije,
    Dosadno mu nije!


    lol!
    avatar
    bodomiere
    Admin
    Admin

    Broj postova : 654
    Join date : 12.11.2010
    Age : 27
    Lokacija : Kaštel Sućurac

    Re: ZAŠTO BOG DOPUŠTA ZLO?

    Postaj by bodomiere on ned stu 21, 2010 6:37 pm

    O PISCU

    Doktor Vajlder Smit roðen je 1915. godine. Studirao je
    prirodne nauke na univerzitetu u Oksfordu. Prvi doktorat iz
    podrucja organske hemije stekao je na univerzitetu Riding
    (Reading) u Engleskoj. Na univerzitetu u Ženevi je
    doktorirao po drugi put iz iste oblasti. Svoj treci doktorat dobio je 1964.
    godine na E.T.H. univerzitetu u Cirihu. Kao profesor farmakologije i
    kimoterapije bio je redovni gost i predavac na mnogim univerzitetima
    širom Evrope, Azije i Amerike.
    Doktor Smit nije poznat samo kao naucnik, vec i kao vernik. Njega kao
    vernika i naucnika posebno zanima odnos izmeðu vere i nauke. S tim u
    vezi je napisao veci broj knjiga na pitanja iz biologije, hemije,
    sociologije i ekonomije.

    izvor za sve


    _________________
    Ko se s nama druži,
    Život mu je duži,
    Ko sa nama pije,
    Dosadno mu nije!


    lol!

    Sponsored content

    Re: ZAŠTO BOG DOPUŠTA ZLO?

    Postaj by Sponsored content


      Sada je: čet svi 24, 2018 9:21 am.